Осигурање од повреда на раду и професионалних болести

У „Привредном саветнику“, бр. 10/23 писали смо о новом Закону о безбедности и здрављу на раду („Службени гласник РС“, бр. 35/23 – у даљем тексту: Закон), који је ступио на снагу 7. маја 2023. године. У том чланку нагласак смо ставили на новине у односу на Закон о безбедности и здрављу на раду (101/05, 91/15, 113/17 – у даљем тексту: Ранији закон), који је престао да се примењује ступањем на снагу Закона.

Одредбама члана 111. став 6. Закона прописано је да су послодавци дужни да организују своје пословање у складу са овим законом у року од две године од дана ступања на снагу овог закона, што значи да овај рок истиче 7. маја 2025. године. Ово усклађивање подразумева доношење аката о процени ризика на радним местима, именовање стручног лица за безбедност и здравље на раду, редовну обуку запослених и вођење евиденција о томе, спровођење превентивних и корективних мера у складу са утврђеним ризицима, обезбеђивање личне заштитне опреме, контроле радне средине итд.

У међувремену, значајан број претплатника јављао нам се са питањем да ли су ступањем на снагу Закона послодавци дужни да запослене осигурају за случај повреда на раду и професионалних болести. При томе се напомиње да су прописане и казнене одредбе за послодавца који запослене не осигура за случај повреда на раду и професионалних болести, ради обезбеђивања накнаде штете. Ово питање нарочито је актуелизовано пред истек рока од две године за усклађивање за Законом. 

Одредбама члана 67. Закона прописано је да је послодавац дужан да запослене осигура за случај повреда на раду и професионалних болести, ради обезбеђивања накнаде штете.

Финансијска средства за осигурање падају на терет послодавца.

Одредбе члана 67. Закона не представљају новину у односу на одредбе члана 53. Ранијег закона, тако да нема разлога за бригу и хитно поступање. 

Поред тога, треба имати у виду то да су одредбе члана 67. став 3. Закона и члана 53. Ранијег закона суштински не разликују, односно да је прописано да се услови и поступци осигурања од повреда на раду и професионалних болести запослених уређују се законом.

Према томе, колективно осигурање запослених од повреда на раду и професионалних болести још увек је само могућност, а не и обавеза послодавца, о чему је и Министарство рада и социјалне политике дало мишљење бр. 011-00-521/2009-02 од 9.02.2009. године, које смо објавили у ПС 11/09, на страни 168.

„Како није донет закон којим би били прописани услови и поступци осигурања од повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом запослених, у овом тренутку не постоји могућност да послодавци поступе у складу са одредбама члана 53. Закона.“

Ово мишљење је донето пре много година, али може и даље да се примењује, имајући у виду то да се одредбе с тим у вези нису мењале, а да закон којим би били прописани услови и поступци осигурања од повреда на раду и професионалних обољења још увек није донет и неизвесно је када ће бити донет.

Крајем 2019. године било је најављено доношење Закона о осигурању од повреда на раду ради накнаде штете којим је требало да буде уведена обавеза за све послодавце да осигурају своје запослене од повреда на раду, без обзира на делатност и послове које радници обављају, а све у циљу да се радницима и њиховим породицама омогући да, у случају несреће на раду, лакше наплате одштету, за разлику од тренутне ситуације, када се неретко дешава да своја права могу остварити једино судским путем.

Указујемо на то да многи послодавци који брину о својим запосленима већ имају закључене уговоре о колективном осигурању од повреда на раду и професионалних болести, а нарочито у делатностима где постоји већи ризик од повреда на раду и професионалних болести, иако за то не постоји законска обавеза (то јест, нема пратећег закона).

Циљ Закона је да се осигурају безбедност и здравље на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну у радној средини. По нашем мишљењу, не треба чекати закон чије доношење није орочено, а неизвесно је и када ће бити донет, већ би послодавци требало да осигурају своје запослене.

У прилог томе говори и чињеница да се на премије колективног осигурања запослених од последица незгоде, укључујући осигурање од повреда на раду и професионалних обољења и колективног осигурања за случај тежих болести и хируршких интервенција, не плаћа порез на доходак грађана. Наиме, према одредбама члана 14б. Закона о порезу на доходак грађана, у случају када послодавац плаћа премију за све запослене код колективног осигурања од последица незгоде, укључујући осигурање од повреда на раду и професионалних обољења и колективног осигурања за случај тежих болести и хируршких интервенција, ово плаћање не сматра се зарадом.

Колективно осигурање живота за случај смрти запосленог услед болести, под условом да послодавац премију за овај вид осигурања плаћа за све запослене је изузето из зараде запослених, односно не опорезује се као зарада.

Напомињемо да се сви остали видови животног осигурања запослених (осим колективног осигурања живота за случај смрти запосленог услед болести) и даље порески третирају као зарада.